Манастир Дужи

О манастиру

Манастир Дужи је један од млађих манастира на овим просторима. Његово име се помиње тек крајем XVII вијека. Као што се већ зна, по разарању Тврдоша 1694.г., заједно са једним бројем калуђера, Митрополит Саватије Љубибратић одлази у Херцег Нови, а његов насљедник Митрополит Нектарије Зотовић, прелази са калуђерима у Манастир Дужи, и ту ће остати Митрополитско сједиште све до 1776. године.

Године 1777. умро је Стефан Милутиновић, посљедњи Митрополит Захумско-Херцеговачки кога је била именовала Српска Пећска Патријашија. Нови, фанариотски владика Херцеговачки Антим преноси 1777. г. владичанско сједиште у Мостар, тадашњи центар турских управних власти Херцеговине. Обновљени Тврдош од 1992. године изнова постаје столица Захумско-херцеговачког и Приморског Владичанства.

Будући да је Манастир Дужи био насљедник Тврдошки, и Митрополитска резиденција, постојао је обичај, а за то је било и основа да се из редова његових калуђера бирају Херцеговачки Митрополити, као што је био случај са Аксентијем и већ горе споменутим Стеваном (Радивојевићем) Милутиновићем. Прва два Херцеговачка Митрополита, који су замјенили фанариоте, Леонтије Радуловић (1888-89) и Серафима Перовића (1889-1903), затим Герасим Јовановић, били су пострижници Манастира Дужи. Јеромонаси Манастира Дужи вршили су често дужности пароха у Дубровнику, Мостару, Сарајеву и Трсту. Са Дубровником су постојале нарочито добре везе, пошто ту раније није било православне цркве. Многи православни Дубровчани сахрањивани су у Душком Манастирском гробљу, јер је управа Дубровачке републике дуго била вјерски строга. У Манастиру Савини (код Херцег Новог) до првих деценија 19. века било је још увек Душких калуђера. Данило Рајовић, под чијом је управом сазидана нова Савинска црква 1777.г., био је Душки пострижник.

Страдања Манастира Дужи током 19. вијека учинили су да су многе вриједне ствари и из ранијих времена уништене или разњете без трага. У критичним тренуцима неке од Манастирских вриједности однешене су у Манастир Савину у Херцег Нови. Од старијих ствари из Манастира Дужи Вл. Ћоровић је у Савини нашао 2 Јеванђеља, од којих је 1 било оковано сребром, и 1 Поменик, и Петохљебницу из 1650. године. Већину ствари у 18. вијеку Манастир је добио од својих приложника. Тако је гроф Сава Владисављевић 1737.г. приложио неколико књига. Даље се помињу Мојсије Лукић, прота Вуковарски, јероманах хаџи-Василије, Димитрије Рајовић, Станко Мијановић, Симеон Куртовић, јеромонах Манастирски, био је брат чувеног трговца Куртовића из Трста. Од њега је добијао новчану помоћ за Манастир, засадио је виноград и начинио млин на Требишњици код села Биоча. Изгледа да су његов дар и већ поменути свијећњаци, израђени у Венецији 1777. г., који и данас стоје у Манастирској цркви, као и двије чатрње (једне од најстаријих у Херцеговини) које се налазе иза олтара Цркве.

Но Манастир није био концентрисан искључиво духовни, већ национални и ослободилачки епицентар Српске Херцеговине. У зиму уочи Св. Николе 1857.г. у Манастиру Дужи започео је устанак Срба под вођством Луке Вукаловића. У мјесецу фебруару 1858.г. Турци су заузели и опљачкали Манастир. Калуђери су се склонили у Дубровник. По окончању устанка руски конзул у Дубровнику и велики пријатељ Српског народа. Ал. Гиљфердинг, успео је да издејствује новчану помоћ од руске царице за обнову Душког Манастира. Године 1861. у Херцеговини је поново избио устанак, под вођством архимандрита Нићифора Дучића. Душки калуђери су се прикључили устаницима, и то је био разлог да Манастир поново падне у турске руке. На интервенцију руског, француског и аустријског конзула, Манастир (пострадао од Турака) је оправљен. У трећем устанку, који је избио 1875.г. Манастир је по трећи пут био у рукама Турака. Многе вриједности Манастирске биле су уништене, а мањи број је пренијет у Манастир Савину код Херцег Новог.

Одлуком Берлинског конгреса 1878.г. цела Босна и Херцеговина је окупирана од стране Аустро-Угарске монархије. У годинама које су услиједиле, у Манастиру Дужима ковани су планови за обнову и уређивање целокупног Манастирског комплекса. Нажалост, деси се пожар и Манастир 6. септембра 1886.г. готово сасвим изгоре. Сасвим је сигурно да камени зидови цркве нису били пожаром срушени, па је обнова брзо текла. Услиједила је помоћ Земаљске владе Босне и Херцеговине у износу од 200.000 форинти за то да се Манастирске рушевине поправе и подигну.

Између два рата братство Манастира чине руски монаси-емигранти из царске Русије. Године 1935. они су осликали зидове цркве новијим руским стилом (нажалост, због немарности Завода за заштиту споменика, ништа од тога није остало), и измјенили изглед врата и прозора, учинивши их већим. Тројица руских монаха: Евгеније, Михајло и Лукијан убијени су 1941. године од стране комуниста-партизана.

Послије другог светског рата у Манастиру је све запустјело. У времену од 1954. до 1958.г. у њему борави војска ЈНА. Маја 1959. године на службу у Манастир долази садашња игуманија мати Теодора. Према њеном исказу, када је она дошла у Дужи, у цркви практично није било ничега. Многе иконе спаљене су у кречани, једном ријечју, све запуштено и оскрнављено.

Од тода, до данас, Игуманија са сестрама ради на постепеној обнови Манастира. Важно је напоменути, (иако се Манастир налази поред складишта муниције ВРС, и на самој граници са Хрватском) да је само чудо Мајке Божије спасило овај Манастир послије више гранатирања од стране Хрвата, у току рата 1992-1995. године.

Године 1998. у прољеће, брат Милан Пешут из Љубиња (и Београда), јавио се као ктитор-обновитељ Дужи и предузео је обнову Манастира. После извршеног проучавања и описа Манастира од стране проф. Николе Црнобрње. 1998. г. је млади талентовани живописац Гаврило Марковић из Београда започео фрескописање храма. Економија Манастира се заснива на производњи домаћих пороизвода (мед, млијечни производи, вино, ракија, итд.)

Посебно, на посјетиоце дубок утисак оставља манастирски Богоугодни мир, брижљиво одржавање објеката и околно уређење. У натпису, изнад црквених врата, истиче се да је храм саграђен помоћу “многих добрих хришћана, особито Невесињаца”. Том приликом изграђен је и један низ ћелија.